Trebam taksi, a zovem 112. Pod stresom sam!
Kad su klinci bolesni, ja od stresa radim gluposti. To sam dokazao i sada kada je Filip morao u bolnicu
Došao je dan da Filip ode na operaciju mandula. Iako smo danima svi bili više zabrinuti od njega, kad je došao trenutak da se krene u bolnicu, nije ni njemu bilo svejedno. Ipak, dobro se držao. Tek kada se probudio nakon operacije počeo je jako plakati. Doktor ga je pokušavao umiriti i pitao ga ima li jake bolove, a genije mu odgovori: Ma ništa me ne boli, ja samo nekontrolirano plačem. I nastavi se derati. Na svu sreću, današnji su doktori (pozdrav dr. Prstačiću i prof. Prgometu) puni razumijevanja za našu djecu nenaviklu na stres, pa su i to riješili.
Ja sam inače relativno otporan na stres, ali kad su klinci bolesni radim gluposti. Uoči odlaska u bolnicu zvao sam taksi, no zabunom sam birao broj Državne uprave za zaštitu i spašavanje, kojima se ovim putem ispričavam. Već živčan od priprema za bolnicu odmah sam povisio ton na operatera: Koliko vam treba vremena da se javite, hitno dođite!
O čemu se radi gospodine, koga da pošaljemo (po mom glasu misli čovjek da je izbio požar ili se dogodila strašna nesreća)?
Šta vas briga o čemu se radi, pa pošaljite auto!
Gospodine, dobili ste 112.
Ja se nedam: Pa znam valjda koji broj sam zvao, hoćete li poslati taksi ili da zovem drugu firmu!?
Kao i Filipov doktor, operater je vidio s kim ima posla i počeo mi govoriti polako, kao djetetu: dobili ste 1 – 1 – 2.
Na kraju je i meni svanulo kakvu sam glupost napravio, ali provalim još veću: oprostite, krivo su me spojili. čim sam to izgovorio, kao da sam čuo svoje male pametnjakoviće koji me uvijek ispravljaju: Tata, baš si smiješan, pa nitko te nije spojio, to ti danas ide kompjutorski.
